ВИСОКОГОРСКО - АЛПИНИСТИЧКА СЕКЦИЈА
ЧЕЛИКОВИ ВИСОКОГОРЦИ НА ПРЕЊУ (БИХ) - Зелена глава 2155 м.
Прењ је планински масив у Херцеговини са многим врховима од којих је највиши Зелена глава, висок 2155 метара. Смештен је у средишњем делу Динарида. Окружују га језера Борачко, Јабланичко, Грабовичко, Салаковац као и реке Неретва, Љута, Неретвица, Бијела и Дрежанка. Прењ започиње поред Главатичева (на Неретви, узводно од Коњица), а протеже се све до Бијелог Поља код Мостара. Окружују га планине Височица са истока, Бјелашница са североистока, Битовња са севера, Чврсница са запада, Вележ (1969 м) са југа и Црвањ (1921 м) са југоистока. У подножју планине су три града: Коњиц, Јабланица и Мостар.
Субота 24. октобар
На ово путовање (организатор ПД Победа из Београда) крећу и двојица Челикових високогораца Жељко Јелић и Драган Павловић. Сам успон почиње од планинарског дома Рујишта. Планинарска стаза води ка склоништу Бијеле Воде (1450 м.), углавном шумском стазом, време потребно да се пређе ова деоница - око три сата. Изузетно лоши временски услови, смењују се ветар и магла која доноси велику количину влажности, раксвашена стаза као последица отопљеног снега само отежавају кретање. Неколико дана пре успона на овом месту, по речима босанских планинара, било је преко пола метра снега. Сада га има само у траговима. Одмах иза склоништа Бијеле Воде пролазимо поред извора воде где узимамо залихе. Практично до врха Зелена Глава стижемо без већих пауза, све у жељи да нам временски услови не покваре успон. Срећом, овог пута нам није била потребна опрема за осигурање, коју смо, наравно, носили за последњи део пред излазак на врх. Остали смо ускраћени и предивног погледа са самог врха, облаци нам то нису дозвољавали. Следи повратак истим путем, такође брзим темпом због ситне кише која почиње да пада а и да што већи део пута пређемо по дану. Лакши део стазе смо ипак пешачили помоћу чеоних батеријских лампи.
На успон је кренуло 33 планинара, 27 је изашло на врх. Препешачили смо око 32 километра уз 1250 метара успона, све то за само 13 часова у једном дану. Одмор у планинарском дому и бунгаловима "Планинска идила" свима је добро дошао.
Недеља 25. октобар
Прелеп сунчан дан смо провели у обиласку Мостара и Сарајева, као и врела реке Буне.
ОСВОЈЕНИ ВРХОВИ ОЛИМПА - Митикас 2918 м. и Стефани 2909 м. 10. - 11.10.2009.
Олимп (на грчком Όλυμπος) је највиша планина у Грчкој. Налази се у Тесалији, изнад омањег насеља Литохоро. Највиши врх је Митикас (2918. м.н.в.) је уједно и други највиши врх на Балкану. На грчком језику Олимп значи "светла"(планина).
- Успон на врхове Олимпа традиционално организује Планинарско друштво "Победа", у којој наравно учешће узимају и планинари из осталих клубова широм Србије, овај пут их је било из Хрватске као и из Босне и Херцеговине. Чак два аутобуса са планинарима крећу пут Грчке, у походе "планини богова", након једнодневног одмора у Паралији. После краћег задржавања у Литохору, кога још називају и "Грчки Шамони", пут настављамо ка завршетку колског пута и паркинга Приони, на надморској висини 1.050 метара. Ту практично и почиње успон. Било нам је потребно око 3 часа да добро просеченом стазом, најпре шумовитим а касније и делимично каменитим пределима, дођемо до планинарског дома "А", из кога ћемо наредног дана извести успон на врхове Олимпа. Иначе, дом "А" је на висини од 2100 метара.
Обрадовало нас је веома топло јутро, па нам ни рано устајање и планирани полазак није тешко пао. Недалеко од дома наилазима на раскрше путева. По договору, овде се делимо у две групе, једна иде нешто лакшом варијантом и изаћи ће прво на Сколио 2912 м. док друга група иде тежом варијантом ка врху Стефани 2909. метара. Сам излазак на Стефани је технички захтевнији и због сигурности целе групе са Владом Матковићем постављамо обезбеђње тзв "гелендер" у дужини око 20 метара. Обе групе на крају излазе на Митикас, што је и крајњи циљ ове акције. На самом врху Митикас нисмо могли уживати у величанственом погледу јер се време брзо мењало, наилазила је облачност па и понека кап кише тако да је било пожељно што пре спустити се ка дому "А" а касније и до наших аутобуса.
На Олимпу постоји четрдесетак врхова који су изнад 2000 метара надморске висине па нека нам они буду циљ на некој следећој акцији.
текст и фото: Гага
УСПОН НА ГРОСГЛОКНЕР 3798 м.
Након одлагања похода на највиши врх Аустрије, планираног за 16. јул, некако са зебњом се чекао резервни термин у нади да временске неприлике неће покваритии ову акцију. Коначно, на пут се креће 27. августа. Екипа састављена од планинара из више клубова, појачана двојицом пријатеља из Словеније. Од Челикових планинара високогораца, на овој акцији учествује Драган Павловић.
петак 28. август: Ни дуго путовање аутобусом, чак ни чекање на граници нису покварили расположење тако да смо просто "полетели" на први део успона - циљ: Erzherzog-Johann-Hutte на висини од 3454 метара надморске висине. Стаза води кроз долину ка првом дому Lucknerhutte (висина 2241 метар) до кога стижемо за мање од једног сата хода. Кратак одмор па настављамо даље нешто стрмијом стазом где наилазимо на још један дом Studlhutte (на 2802 метра надморске висине) где такође правимо паузу. Следи прелазак преко глечера и тада први пут користимо зимску опрему, стављање дереза и кретање у навезама које је користило као последња провера опреме пред завршни успон и услове који нас даље очекују. А онда и успон стеновитим гребеном, не толико технички тежак, али након 5-6 сати пешачења са комплетном опремом на леђима свима је жеља да се што пре дочепамо дома јер се време погоршало па и нека кап кише почела да пада. У тим тренуцима, погоршање времена које је следило јасно нам је ставило до знања да од сутрашњег успона на кров Аустрије неће бити ништа. То нам је указивала и временска прогноза за суботу, али за утеху - добијамо информацију да ће нам у недељу време бити наклоњено и омогућити да остваримо циљ.
субота 29. август: Киша која је почела у ноћи између петка и суботе, праћена и повременом грмљавином, прешла је у снежне падавине праћене јаким ветром. Користимо време за одмор, мада нам поглед често одлута ка врху којег просто и не видимо јер смо стално у облаку, све у нади да ће се промолити макар делић стеновитог гребена чије смо слике гледали на интернету претходних дана. У поподневним сатима падавине престају а пред сам залазак сунца се и облаци на тренутак разилазе па нас је то измамило да истрчимо из дома и направимо изузетне фотографије и забележимо предивне тренутке који су, сем нама планинарима, тешко доступни.
недеља 30. август: Према плану, требало је дан започети буђењем у 5 часова. Тада се дешава нешто што до сада још нисам доживео! У то време, у нашој екипи, чини ми се да није било планинара који је тај тренутак дочекао у кревету. Спонтано смо сви устајали чак и пола сата раније, обављали последње припреме за полазак. Чудили су се и "педантни" домаћини нашој вољи и организованости, као и жељи да што пре кренемо на успон. Ведра ноћ, небо прекривено звездама, додуше и ниска температура наговештавали су лепо и стабилно време, како се само пожелети може. На платоу испред дома формирају се навезе, по плану из претходних дана, последње провере вођа група радио-станицом и ... какво олакшање.... кренули смо! Следе шкрипа дереза по залеђеној стази која води преко глечера, повремени хук ветра, хватање изласка сунца фотоапаратима, тако да нисмо ни осетили да се стаза све више приближава гребену, нагло повећава стрмина. Почињу и први застоји јер се прве навезе већ нашле у стенама где је било потребно скинути дерезе и прећи у стрме стеновите стране гребена, вође постављају осигурања. У тим тренуцима почињемо сретати и планинаре из осталих земаља што нам говори да је овај врх итекако интересантан за успоне. Дешавало се да нам засмета велика гужва јер смо на појединим детаљима правили веће паузе, просто је било немогуће проћи или се мимоићи на тим опасним деоницама без пропуштања. Детаљ по детаљ, лагано смо се приближавали врху, прелаз преко Малог Глокнера, спуштање жлебом па опет стрма стена, оцена тежине III по алпинистичким нормама. Указује се силуета великог крста на врху анкерисаног окромним карикама... Врх је ту пред нама... ГросГлокнер (кажу у преводу значи "велико звоно")... највиши врх Аустрије... висина 3.798 метара... ТО је ТО!!!
Сад иде силазак, по многима очекују нас тежи детаљи него приликом успона. Повратак истом стазом, поново застоји јер има још групица које се крећу ка врху, користимо прилику да још понешто фотографишемо, сустиже умор јер смо преко 10 часова у покрету. Пролазимо поред домова, журимо ка долини и већ смо свесни да нећемо стићи пре мрака. У аутобусу сви задовољни, листају се фотографије, препричавају појединости а падају и нови договори и планови за следеће акције.
текст и фото: Гага
ТАБОР АЛПИНИСТА НА ГРБАЈИ 23.- 26.07.2009.
Ове године је табор алпиниста Србије одржан на Проклетијама, у Грбаји. Одлична прилика да опробамо своје алпинистичке способности и у овом планинском масиву као и размена искустава са алпинистима из осталих клубова.
Гојко у акцији
Првог дана боравка на табору, провели смо одмарајући се у хладу поред дома на Грбаји јер се температура приближила четрдесетом степену. Тек поподне смо одлучили да се опробамо у неком смеру у близини дома, бирамо најближе смерове на Волушници али због старих алпинистичких водича ипак не налазимо улаз у жељени Црногорски смер. Тежак приступ по сипару, па кроз непроходну шуму имамо утисак да нисмо на правом месту. Тек по повратку у дом смо установили да смо пењали један део Словенског и 3М смера, тежине IV, уместо Црногорског. Након испењаних 150 метара веома лоше и крушљиве стене, прекривене земљаним наносима, одлучили смо да абзајлујемо јер је постојала могућност да због мрака останемо да бивакујемо у стени, а без потребне опреме то није ни мало безбедно. Без обзира што смер није испењан до краја, можемо ово схватити као ново искуство и поука за следеће подухвате.
 |
 |
 |
| КОПЉЕ | Сјеверни врх (2460) | Бивак "ПЕЧУРКА" |
Субота је била планирана за успон на Каранфиле и то сва три врха овог гребена. Први део успона је протекао без већих проблема иако смо касно кренули - тек око 8 часова. Сунце још увек није допирало до западне падине и стрмог сипара измећу Очњака с једне стране и Копља и северне стене с друге. Пауза, предах и понеки залогај добро нам је дошао у седлу Крошња, у непосредној близини још једног бивака познатог под именом "Печурка". Следи даље успон преко, веома непријатног сипара и понеког заосталог снежишта до кога врело јулско сунце још није допрло, потом пролаз кроз узану пукотину између гребена а тада се поглед отвара преко Ропојанске долине и даље на врхове Маја Росит и Маја Језерце (у Албанији). За успон нам је требало тачно 5 сати хода рачунајући кратке предахе успут. На СЈЕВЕРНОМ врху Каранфила (2460. метара) развили смо Челикову заставу у 13 часова и 55 минута. Убрзо после нас на врх излазе и двојица планинара из Новог Пазара, користимо прилику за заједничко фотографисање. И ту није крај, било би заиста пропуст а да не изађемо и на остала два врха - Велики врх (2490. метара) и Јужни врх (2480.). Силазак је био тежи него што смо очекивали. Сада нас је сунце обасјавало с преда тако да смо прижељкивали да се што пре докопамо долине и наших шатора.
Облачно недељно јутро које је донекле наговештавало и кишу па време до поласка проводимо у одмору и лаганој шетњи долином Грбаје. На крају, сређивање утисака, још понека фотографија и већ падају планови и договори за следеће акције.
АЛПИНИСТИЧКЕ АКТИВНОСТИ НА СТЕНАМА МАЛОГ ВУКАНА - ГОРЊАЧКА КЛИСУРА 16.-17.05.2009.
У склопу својих активности, навеза Челика ГОЈКО САВИЋ и ДРАГАН ПАВЛОВИЋ су испењали две смери у стенама Малог Вукана у Горњачкој клисури. Прво је испењан смер МАЊИН који је уједно служио као загревање за нешто тежи САШИН смер, дужине120 метара - тежина IV. Тежину овој акцији даје изузетно топло и спарно време.
ЗИМСКИ УСПОН НА ВАСОЈЕВИЋКИ КОМ (2461 м.н.в.) 18.04.2009.
Последњу прилику за зимски успон искористили смо и боравили на Комовима у Црној Гори. На пут креће четворочлана екипа: Славољуб Стевановић и Драган Павловић, као и двоје планинара из Београда, Вера Пађен и Наташа Петровић, којој је ово први озбиљан планинарски подухват.
Петак 17. април, прави пролећни дан, са превоја Трешњевик крећемо стазом на којој је остало још поприлично расквашеног снега који наговештава да нас ипак чекају прави зимски услови. Циљ - Еко катун Штавна (1697. м.н.в). Смештај и припрема за сутрашњи успон, при том планирамо којим ћемо правцем кренути.
Субота, после доручка полазак на успон. Одлучили смо да кренемо према Љубану и одатле пробамо успон на Љеворечки Ком. Време нам не иде на руку па због кише одлучујемо да се вратимо назад (исход - две поцепане кабанице). Док смо пролазили западним подножјем Васојевићког Кома киша престаје што нам даје наду да ћемо се попети на један од врхова овог планинског масива. Скрећемо са стазе и уз сипар покривен снегом пењемо се ка стази која води ка врху у летњим условима. Смењују се ветар и магла а у појединим тренуцима почиње и снег да пада. Излазимо на гребен а поглед на врх нам даје снагу па нам ни временски услови више не сметају. На врху смо око 14:10, следе честитања, фотографисање и уписивање у књигу, па и предах да се нешто поједе. Крећемо назад али оним смером куда је предвиђен зимски успон. Због тешког и расквашеног снега, ради сигурности обезбеђујемо Верин и Наташин силазак ужетом и то у делу где се гребен стрмо спушта према Предврху. У шали га називамо "Верин БРИД". Повремено упадамо у снег све до појаса што нас упозорава да морамо бити опрезни све до завршетка спуштања. У једном тренутку се облаци разилазе и пружају нам фантастичне погледе на околне планине Дурмитор, Бјеласицу, Хајлу, Проклетије...
Недељу смо искористили за лагану шетњу према Љубану и Међукомљу, као и одмор у предивном амбијенту Еко-катуна Штавна.
фото: Славко и Гага
аутор текста: Гага
УСПОН НА НАЈВИШИ ВРХ ПРОКЛЕТИЈА "МАЈА ЈЕЗЕРЦЕ" (2694 м.н.в.) 12. - 15.03.2009.
У овом походу, који је организовала Победа из Београда, учествовала су тројица високогораца нашег клуба: Дарко Лазаревић, Драган Павловић и Небојша Петковић.
УСПОН НА ЉУБОТЕН (2499 м.н.в.) - МАКЕДОНИЈА 06.02. - 08.02.2009.
На првој овогодишњој акцији ван граница Србије, учествовало је седморо планинара - високогораца из нашег клуба. Експедицију је организовала Победа из Београда али је учешће у њој узело више клубова. На пут су кренули Славољуб Стевановић, Гојко Савић, Небојша Петковић, Драган Павловић, Дарко Лазаревић, Венцеслав Павловић и Жељко Јелић, екипа мала али спремна и на највећа искушења која су нас чекала на овој акцији. Субота 7. фебруар, стижемо у Тетово и касније, у Старо село, сви смо расположени и жељно чекамо полазак на успон.
Челикови високогорци
Први део успона од села (830 м.) па до планинарског дома Љуботен који се налази на висини 1640 метара, прошао је релативно без проблема, у почетку макадамским путем а касније добро обележеним шумским стазама. Нешто мало испред дома наилазимо на трагове скоро окопнелог снега који је наговештавао да ћемо касније наићи и на праве зимске услове мада смо још из аутобуса опазили снегом оковане врхове Шар-планине. По плану, требало је да поподне проведемо у дому припремајући се за завршни део успона који би се извео у недељу, 8. фебруара. Међутим, Дарко и ја одлучујемо да кренемо на успон још у току самог поподнева. Крећемо планинском стазом која води иза дома и преко неколико поточића прелазимо снежна поља, снег постаје дубљи али нема много трагова, знамо да је још тројица планинара кенуло ка врху Љуботена. До врха нисмо имали већих проблема и пошто нисмо правили паузе брзо смо добијали на висини. Поглед на висиномер 1800, 2000, 2100 метара, понеки поглед у карту, па и ретка прилика да уживамо у погледу на околне врхове јер смо стално били у магли и облацима. Убрзо угледамо планинаре који се спуштају са врха, охрабрење и сазнање да смо и ми пред самим циљем. Након једног часа и 58 минута, коначно излазимо на врх Љуботена, освајамо 2499 метара надморске висине. Нагомилавање црних облака нам не дозвољава дуже задржавање, пар фотографија и снажан олујни ветар нас приморава да убрзамо спуштање. Ветар који нам у лице баца ледене иглице снега, убрзава наше кретање а све у жељи да што пре дођемо до планинарског дома. Спуштање за невероватних 42 минута. Следи вечера и одмор.
Гага и Дарко на Љуботену (2499)
Недеља 8. фебруар, устајање у 6 сати. Иако је целе ноћи падала киша и снег наизменично, то нас није поколебало да са целом експедицијом поново кренемо ка врху. Овај пут, стаза нешто позната мада македонски водич мало мења правац, углавном нам је све познато. Временски услови ништа бољи него претходног дана. Овог пута успон је трајао нешто дуже због велике групе планинара (преко 60). Повратак са врха такође пропраћен невременом које одједном престаје кад смо били надомак дома.
у облацима...
Остаје нам у сећању још један успешан успон, овог пута у суровим условима, уједно и жеља да дођемо опет и да уживамо у природним лепотама Љуботена па и целе Шар-планине...
фото: Дарко
аутор текста: Гага
АКЦИЈА ЧИШЋШЕЊА СМЕДЕРЕВСКЕ ТВРЂАВЕ
Већ неколико година уназад планинари - алпинисти ПК "Челик" учествују на чишћењу зидина смедеревске тврђаве од корова. После детаљног сређивања 2006. године када је очишћена цела тврђава (Велики и Мали град), у договору са Заводом за заштиту споменика кренули смо на сређивање једног дела Малог града, тачније куле према каналу и Великом граду. Чишћење је обављено у неколико наврата, помоћу алпинистичке технике и опреме а главни извођачи су Гојко Савић и Драган Павловић. Цела ова акција сређивања тврђаве је поводом туристичке манифестације "Смедеревска јесен 2008".
ЕКСПЕДИЦИЈА "ЧЕЛИК - МОНБЛАН 2008" 19.07. - 02.08.2008.
После двадесетак година ПК Челик поново организује експедицију у циљу освајања највишег врха западне Европе - Mont Blanc (4808. метара надморске висине). У циљу припрема за овај поход, планинари-алпинисти Челика одрадили су успоне на неколико врхова у нашем окружењу, у току зиме боравили су на Проклетијама, Дурмитору, одрађен је Божићни успон на Ртањ као и зимски успон на Трем. Непосредно пред полазак, у једном викенду поновљени су успони на Трем и Ртањ под пуном опремом где је проверено кондиционо стање учесника експедиције.
БАС-Београд Пун бункер
Експедицију сачињавају чланови ПК Челик, ПД ПТТ и ПД Победа. Челикови планинари су Славољуб Стевановић, Гојко Савић, Драган Павловић, Небојша Петковић као и новопечени смедеревци Јелена Радосављевић и Немања Јонић. Експедицији су се придружили Вера Пађен и Миломир Ћировић (ПТТ) као и Момчило Јовановић (Победа). На пут полазимо 19. јула редовном аутобуском линијом Београд-Лион. Наредна два дана боравка у Шамонију користимо у разгледању и куповини опреме која нам недостаје. Избор је одличан и то смо искористили и обновили добар део наше опреме. Уторак 22. јул - крећемо жичаром на Aiguille du midi (3842 м.) у циљу аклиматизације и боравка на поменутој висини. Наравно фотографисање је неизбежно, најчешћи објекат у нашим објективима фотоапарата је MONT BLANC, тог дана сунцем обасјан.
Aiguille du midi Mont Blanc
Среда, 23. јул - пакујемо се и крећемо у поход на највиши врх западног дела Европе, 4808. метара висок Мон-Блан. Прво жичаром, затим зупчастом железницом пролазимо предивне пределе алпских обронака све до "Орловског гнезда" одакле и почиње наш успон. Даље настављамо каменом стазом све до док нам се на путу није испречило снежиште иза кога нас је чекао планинарски дом на Tete Rousse (3167 m.). Следи прелаз преко "Кулоара смрти" на коме нисмо имали већих проблема осим губитка 3 боце за воду које су Немањином непажњом завршиле дубоко у провалији. Тек после успешног прелаза кулоара кренуле су мање лавине и камени одрони. Лагано, пењемо се стеновитим гребеном, користећи постављене сајле, долазимо до следећег дома Du Gouter (3800 m.) где је планиран одмор. Топимо снег да би спремили супу која нам је, иако недовољно кувана, неописиво пријала (на пример Гага - посркао чак 2 литра). Сви посматрају залазак сунца који се овде дешава око 23:00
"Кулоар смрти" спремање вечере
После краћег одмора, тачније у периоду измећу 2 и 3 часа ујутро почињу последње припреме и полазак на завршни успон. Формиране су навезе, вође су искуснији алпинисти, Славко, Гага и Гојко. Вера доноси одлуку да одустане иако јој је ово други покушај освајања врха. Температура око -8о целзијуса, без ветра. На путу ка врху наилазимо на једну мању пукотину и једну коју треба прескочити. За сваки случај правимо сидриште и обазриво је прескачемо. Код сваког планинара се појављују први симптоми висинске болести али без већих проблема по нас. Коначно на врх излазимо око 10:40. Радост, честитање, сузе радоснице, фотографисање, телефонски извештаји нашима у Србији испрекидани кратким уздисајима, више због узбуђења него тегоба са разређеним ваздухом.
Освојен је Мон-Блан 4808м.
Наравно, чекао нас је и силазак тако да још нема опуштања у шта су нас увериле изјаве осталих планинара да су претходног дана настрадали холандска и норвешка група планинара. Приликом спуштања, такође нисмо имали већих проблема осим мањих опекотина по лицу (вероватно нисмо довољно користили заштитне креме). Након успешног подухвата и освајања Мон-Блана остатак резервних дана смо провели у посети осталих природних лепота у околини Шамонија, касније и Сен-Жервеа и Париза одакле носимо најлепше утиске.
фотографије са експедиције можете погледати у галерији
аутор текста: Гага